Најбоље земље за производњу обуће

Само у извозу, у 2014. години светска продаја обуће је достигла 60, 4 милијарде долара, при чему је укупна продаја, укључујући домаћу и малопродају, била много већа. Европски континент је предводио највећу вредност у доларима у извозу кожних ципела, која је у 2014. години достигла 29, 2 милијарде долара. Међутим, азијски континент није заостајао далеко, достигавши 28, 4 милијарде долара извоза у истој години. Ове цифре указују на повећање од 32, 1% између 2010. и 2014. године. Нарочито, нација Вијетнама је у том периоду побољшала извозну продају обуће за 150%. Индијска продаја је у међувремену порасла за 58, 6 одсто. Оно што чини земљу врхунским произвођачем обуће може се приписати неколико фактора. То укључује раднике, трошкове, инвестиције и, наравно, потражњу.

10. Турска (175 милиона пари годишње)

Турска производи око 175 милиона пари ципела годишње. Успјешна турска индустрија коже пружа добру основу за производњу обуће. Произвођачи обуће производе чизме, патике и папуче. У земљи има око 6, 887 компанија које се баве обућом.

9. Италија (205 милиона пари годишње)

Италија производи око 205 милиона пари ципела годишње, а њени познати брендови и кожа су неки од светски пожељних. Италија је позната по својим малим производним екипама које испољавају дизајнерске ципеле за италијанску моду. Дизајнери се често специјализују за женске и мушке ципеле врхунског квалитета за малопродају широм света.

8. Мексико (245 милиона пари годишње)

Мексико производи око 245 милиона пари обуће годишње, упоредиво са Тајландом. Квалификована локална радна снага, добар дизајн и квалитетни материјали чине земљу производном базом за извознике обуће. Његове чувене каубојске чизме ручно су произведене за локалну малопродају и извоз.

7. Тајланд (245 милиона пари годишње)

Тајланд има годишњу производњу од 245 милиона пари обуће годишње. Обим производње обуће укључује спортску обућу, студентске ципеле, сандале и модне ципеле. Тајландски приступ квалитетној кожи и нижим велепродајним цијенама учинили су земљу сном купаца обуће.

6. Пакистан (295 милиона пари годишње)

Пакистан долази са производњом од 295 милиона пари ципела годишње. Пакистански међународни сајам обуће и Удружење произвођача обуће из Пакистана учинили су овај производ још релевантнијим и познатијим глобално. Бројни међународни брендови обуће из различитих земаља своје локалне производне погоне базирају иу земљи.

5. Индонезија (660 милиона пари годишње)

Индонезија годишње произведе око 660 милиона пари ципела. Ова бројка укључује ципеле произведене за локално становништво, као и оне за међународне робне марке које се извозе. Ниске наднице и добар квалитет рада чак су привукли произвођаче обуће из Кине и Кореје.

4. Вијетнам (760 милиона пари годишње)

Вијетнам годишње произведе 760 милиона парова, повећавајући своју производњу за скоро 150 посто у посљедњих неколико година. Што је још запањујуће, ова производња има 90 одсто извозних могућности. Вијетнамска производња обуће се протеже од обуће од коже до платна и спортске обуће до сандала.

3. Бразил (895 милиона пари годишње)

Бразил долази са 895 милиона пари обуће у годишњој производњи, што представља бројку и за њен извоз и за домаћу продају. Његова висококвалитетна кожа и ниске плате су то омогућили. Бразилска индустрија обуће још даље шири своје извозно тржиште.

2. Индија (2, 1 милијарде пара годишње)

Индија је на другом месту, са годишњом производњом од 2, 1 милијарде пара обуће годишње. Његова производња је порасла за 50 одсто последњих година. Висока квалитета и ниска цијена коже и рада омогућили су такво повећање. Такође је помогло да су индијски акцизи недавно смањени на 6 посто. Највећи фокус индијских обућара је на мушкој обући.

1. Кина (12, 6 милијарди пари годишње)

Кина је водила посао производње обуће већ дуги низ година, и то остаје да уради са својих 12, 6 милијарди пари обуће произведених годишње данас. Његова укупна годишња производња је огромна у односу на укупну производњу неких група извозника у другим земљама. Велико домаће тржиште, повећање минималне зараде и плаћање прековременог рада широм Кине (што домаћим потрошачима даје више дискреционих прихода) и јачу валуту, све то помаже у одржавању тако велике производње.