Шта је Балфурска декларација?

Министар спољних послова Велике Британије Џејмс Балфур написао је 2. новембра 1917. јавно писмо угледном жидовском грађанину Велике Британије, барону Лионелу Валтеру Ротшилду, који га је обавестио о подршци владе Његовог Величанства за стварање јеврејске националне куће у Палестини. Ово писмо је постало чувена Балфурска декларација (“Балфоур'с Промисе” на арапском) и одмах је имала утицај на послијератне догађаје, укључујући “мандатни” систем који је Версајски споразум створио, повјеравајући Британију да буде палестински администратор који ради и за арапске и за јеврејске становника. У време декларације, Палестина је била отоманска регија, а Јевреји су били мањина. Декларација Балфура паметно је користила “националну кућу” за разлику од “државе” у покушају да збуни међународно право које се није односило на прво. Поред тога, овај термин није дао одређену област или границу која је узрок тренутних граничних спорова.

Бацкгроунд

Позадина ове декларације била је предмет контроверзи јер се чини да се различити извори не слажу. Први поглед је да је британска влада била мајорли ционист, а већина људи је саосећала са Јеврејима, док друга тачка гледишта сугерише да Британија жели решење "јеврејског проблема" тако што ће им дати Палестину. Међутим, постоје опште тачке споразума као што је британска влада била наклоњена прогону Јевреја у Европи; лобирање и везе између британске владе и ционистичке заједнице; да би добила подршку међу Јеврејима у САД и Русији који су можда имали моћ да утичу на своје владе да подрже рат, Британија је морала да се суочи са ционистима; а контролисање Палестине значило би да се Египат и Суески канал држе под утицајем Британије.

1800. године, сепаратистички отомански гувернер Мухамед Али из Египта окупирао је Сирију и Палестину, док је Француска дјеловала као заштитник католика у том подручју и на Блиском истоку. С друге стране, утицај Русије у региону се вртио око заштите источног православља, па стога Британија није имала сферу утицаја и стога је, уз помоћ евангелистичких хришћана, подржавала глобалну миграцију Јевреја у Палестину. Појава ционизма и избијање Првог светског рата само су убрзали повратак Јевреја које је отоманска владавина дуго ограничавала. 9. новембра 1914., четири дана након проглашења рата Османском царству, британска влада је почела расправљати о ционизму и анексији Палестине како би добила јеврејску подршку у рату и послије њега. Штавише, Британија је подржавала Хусеина бин Алија, Шарифа од побуне Меке против Отоманског царства у замену за арапску независност, осим за одређене регионе који су можда укључили Палестину. Са променом у британској влади, нова влада је фаворизовала поделу Отоманског царства након победе у рату. Овај ционистички и британски пројекат добио је подршку од главних играча, укључујући и папу, пре израде кратке декларације.

Реакција и последице

Зионисти

Ова декларација подстакла је ционизам широм света док су дистрибуирали публикацију многим земљама.

Палестина

Палестински муслимани и кршћани који чине 90% становништва су се противили декларацији. Они су сматрали да Европа прелази границе у одлуци која се односи на неевропску територију, а која је занемарила присуство становника те територије.

Араб Ворлд

Арапски лидери, укључујући и Шариф из Меке, прогласили су декларацију британском издајом зато што су имали ратне споразуме. Британија је раније обећавала независност Арапа од Отоманског царства и обећала је Француској да ће већина Палестине бити под међународном управом.

Утицај Балфурске декларације

Историчари верују да је декларација претходила сукобу из 1948. године познатог као Палестински Накба када су Британци обучавали и наоружавали ционистичке групе које су протерале око 750.000 Палестинаца из своје домовине. Ова декларација створила је повољно окружење за јеврејску мањину како би стекла власт и створила своју властиту државу на рачун урођеника. Британија је пренијела Палестину у УН 1947. године, када су Јевреји већ имали јаку војску и самоуправне институције, док Палестинци нису могли имати исто. Ова ситуација је утирала пут етничком чишћењу Палестинаца 1948. године. Балфурска декларација имала је и ненамерне последице као што је појава јеврејске државе и “првобитног греха”, што је сталан сукоб између Израела и арапског света. Претеча “првобитног греха” били су међу-комунални сукоби у Палестини када двије заједнице нису могле поднијети “двоструку обавезу”.