Зашто је Ирак 1990. године упао у Кувајт?

Инвазија Кувајта почела је 2. аугуста 1990. године, када је Ирак под контролом Ба'атиста пребацио трупе у Кувајтски емират. Два дана након што је ирачка окупација почела, Кувајтске оружане снаге су поражене и Садам Хусеин, предсједник Ирака у то вријеме, прогласио је Кувајт за 19. провинцију Ирака. Сукоб је трајао седам мјесеци.

Односи између Ирака и Кувајта прије инвазије

Кувајт је постао независна нација 1961. године, потез који ирачка влада није подржала. Земља је тврдила да је Кувајт створен од стране британског империјализма и да је то заиста био продужетак Ирака. Од независности Кувајта, Ирак је у неколико наврата покушавао да тврди да је нација територија Ирака. Арапска лига је спријечила инвазију 1961. године, међутим, 1973. године, Ирак је заузео подручје дуж границе између двије земље. Влада Саудијске Арабије се противила инвазији, а ирачке снаге су на крају повучене.

Између 1980. и 1988, Ирак је био у рату са Ираном. За прве двије године рата између Ирана и Ирака, Кувајт је био неутрални посматрач. То је било све док се страх да ће се иранска револуција помакнути унутар својих граница и присилити земљу да заузме страну. Од 1982. до 1983. године, Кувајт је пружио финансијску подршку Ираку упркос насилној одмазди иранских снага. На крају, финансијски доприноси земље износили су око 14 милијарди долара. Када је Басра, главна лука у Ираку, уништена, Кувајт је такође омогућио приступ лукама.

На крају рата између Ирана и Ирака, Ирак није могао да врати Кувајту и затражио опроштај кредита. Земља је тврдила да је рат користио и Кувајту. Влада Кувајта није била вољна да опрости зајам. Лидери из обе земље састали су се неколико пута током 1989. године, али никада нису постигли договор. Односи између Ирака и Кувајта постали су још затегнутији.

Наводи који воде до инвазије

По окончању рата између Ирана и Ирака, министар нафте Ирака је предложио повећање цијена нафте као средства за отплату ратног финансирања. Отприлике у исто вријеме, Кувајт је повећао своју производњу нафте. Уз обилне залихе нафте на тржишту, цијена нафте из Ирака није могла бити повећана. Сходно томе, економија Ирака је и даље патила. Ирак је сматрао да Кувајт одбија да смањи производњу нафте као чин агресије.

Ова оптужба за агресију била је праћена тврдњама да Кувајт буши за нафту у пољу Румаила у Ираку. Ирак је инсистирао на томе да је Кувајт развио напредну технику бушења, способну за нагињање. Према ријечима ирачких званичника, кориштење кувајтског косог бушења омогућило је земљи да украде преко 2, 4 милијарде долара нафте. 1989. године, Ирак је тражио отплату за изгубљено уље. До јула 1990. године, Кувајт је постигао споразум са Организацијом земаља извозница нафте (ОПЕЦ). Кувајт и Уједињени Арапски Емирати пристали су на смањење производње нафте на 1, 5 милиона барела дневно.

Тхе Инвасион

Упркос договору о смањењу производње нафте, напетости између земаља остале су високе. Ирачке трупе су већ биле постављене дуж границе. У 2 сата ујутро 2. августа 1990. године, ирачке снаге су напале Кувајт. За само неколико сати, владини лидери Кувајта тражили су уточиште у Саудијској Арабији, Ирак је стекао контролу над Кувајтовим градом и успостављена је ирачка привремена влада. Овај војни потез дао је Ираку контролу над 20% глобалне испоруке нафте. Поред тога, Ирак је сада имао приступ већем подручју дуж Перзијског залива.

Током ирачке окупације Кувајта, њени цивили формирали су оружани покрет отпора. Ови појединци су били заточени, мучени и убијани. Неке процјене говоре да је убијено око 1.000 кувајтских цивила. Око 400.000 кувајтских грађана, пола становништва, напустило је земљу. Њима су се придружиле хиљаде страних међународних становника. Индијска влада је, на примјер, покренула велику евакуацију како би уклонила преко 170.000 индијских држављана путем 488 летова у периоду од два мјесеца. Влада Ирака је такође водила кампање пљачке широм Кувајта, крадући велики дио свог богатства.

Међународни одговор

Савет безбедности Уједињених нација (УНСЦ) одмах се успротивио инвазији и наредио Ираку да повуче своје трупе. Ирак је игнорисао захтев. Четири дана касније, 6. августа 1990, УНСЦ је донио забрану међународне трговине са Ираком. Ирачка влада је остала без упоришта, а до 9. августа америчке снаге почеле су да се распоређују у Персијски залив. Садам Хусеин је одговорио повећањем трупа у Кувајту на 300.000.

Вијеће сигурности УН-а утврдило је рок за повлачење војника 29. новембра. Резолуција је одобрила употребу силе против Ирака ако није уклонила трупе до 15. јануара 1991. године.

Операција Десерт Сторм

16. јануара 1991. године, међународна коалиција, предвођена првенствено америчким снагама, почела је лансирати борбене авионе у Багдад, у Ираку. Током следећих шест недеља, снаге из 32 земље наставиле су ваздушне нападе на Ирак. Ирачка војска није могла да се брани. Хусеин је одговорио отварањем неких пројектила у Израел и Саудијску Арабију. Инвазија на земљи почела је 24. фебруара. Једног дана, савезничке снаге су поразиле већину ирачких снага, држале око 10.000 ирачких војника као заробљенике и успоставиле америчку ваздушну базу унутар земље. Четири дана касније, Ирак је уклонио своје присуство у Кувајту, а тадашњи амерички предсједник Георге Бусх прогласио је прекид ватре.

Тхе Афтерматх

15. марта кујански емир се вратио у земљу након што је провео цијелу окупацију у изгнанству. Вијеће сигурности УН-а донијело је резолуцију 3. априла како би се формално окончао сукоб. Резолуција је уклонила неке економске санкције за земљу, али је оставила забрану продаје нафте, захтијевајући од Хусеина да уништи оружје земље за масовно уништење уз посматрање УН-а. Хусеин је прихватио услове резолуције три дана касније, иако је касније прекршио његове услове.

Многи животи су изгубљени током инвазије на Кувајт и операције Пустињска олуја. Укупно је убијено 148 америчких војника, 100 савезничких војника и око 25.000 ирачких војника. Додатних 457 америчких војника и 75.000 ирачких војника је повријеђено. Стручњаци процењују да је 100.000 ирачких цивила погинуло током операције Пустињска олуја. Они Кувајћани који нису могли да напусте земљу наводно су претрпјели кршења људских права од стране ирачких званичника. Инвазија наставља да негативно утиче на здравље становништва.

У децембру 2002. године, Садам Хусеин се званично извинио за инвазију Кувајта. Али Абдулах Салех, лидер Јемена који је подржао инвазију, такође се извинио 2004. године. САД су задржале војно присуство у Кувајту. Неки верују да ово присуство пружа заштиту земљи, док други верују да је то пример западног империјализма.