Каква је била либанска криза из 1958. године?

Либанска криза из 1958. била је политичка криза која је изазвана политичким и вјерским немирима у земљи, што је довело до америчке војне интервенције. Интервенција је трајала три мјесеца до краја мандата тадашњег предсједника, Цамилле Цхамоун. Предсједник је затражио интервенцију, при чему су америчке и либанске снаге успјешно заузеле луку и међународни аеродром Бејрут на крају интервенције. Било је експлозивних тврдњи да је председник желео да остане на дужности дуже него што се очекивало променом устава.

Позадина кризе

Либану је пријетио грађански немир између кршћана и муслимана Моранита 1958. године. Између Либана и Египта дошло је до напетости, а ескалација је настављена када предсједник Цамилле, који је био прозападни кршћанин, није успио прекинути дипломатске односе са западним земљама, укључујући Француска и Велики Бритиј који су напали Египат током Суеске кризе. Египатски предсједник, Гамел Нассер, био је љут због акције предсједника Цамиллеа до те мјере да је био вољан учинити све што је потребно за озбиљан однос с Либаном. Тензије су додатно потакнуте подршком предсједника Цамиллеа за Багдадски пакт, који је такођер био про-западни и који је предсједник Нассер видио као препреку арапском национализму. Као одговор на ову претњу, Сирија и Египат ујединили су се како би оформили Уједињену Арапску Републику са либанским премијером Рашидом Карамијем који подржава египатског предсједника. Муслимани у Либану захтијевали су да се земља придружи УАР-у, док су кршћани преферирали да се земља усклади са западним силама. Невољност предсједника Цамиллеа да се преда захтјевима муслимана довела је до побуне многих муслимана с тврдњом да УАР, преко Сирије, снабдијева оружјем. Предсједник Цамилле извијестио је о акцији Сирије Вијећу сигурности УН-а које је послало тим да истражи те тврдње. Међутим, тим није пронашао никакве суштинске доказе за тврдње које је изнио предсједник Цамилле. Последњи ударац за председника који је био на удару био је крвави војни пуч у Ираку 14. јула 1958. године, у којем су убијени ирачки про-западни краљ и премијер. Председник Цамилле је био приморан да позове америчку интервенцију

Операција Блуе Бат

Предсједник Еисенховер из Сједињених Држава одговорио је на Цамиллеов захтјев формирањем Операције Блуе Бат да интервенира у кризи. Циљ операције био је заштита режима од муслиманске побуне и било какве намјерне пријетње од либанских ривала. Стратегија је била да преузму одговорност за Међународни аеродром Бејрут, луку Бејрут и подручја око града. Операција Блуе Бат укључивала је око 14.000 људи састављених од 8.500 снага америчке војске и 5.670 америчких маринаца. Роберт Д Мурпхи је у Либанон послао предсједник Еисенховер како би увјерио обје стране да постигну компромис. Обје стране су позване да размотре могућност избора умјереног кршћанског генерала Фуада Цхехаба на мјесто предсједника Цамиллеа. Међутим, садашњи предсједник служио је до краја свог мандата 22. септембра 1958. године, што је такођер означило крај кризе. Америчке снаге су напустиле Либан крајем октобра са једном жртвом. Инсталација новог председника је окончала кризу са око 4.000 људи.